Udruženje za razvoj muzičke umjetnosti i pedagogije „SA Sinfonietta“ iz Sarajeva i „Udruženje Hila“ iz Zrenjanina objavljuju ekfrastički tekst nastao u sklopu projekta Ekfrastičke teme koji je podržalo Ministarstva kulture i sporta Kantona Sarajevo, a u saradnji s Portalom Strane i Umjetničkom galerijom Bosne i Hercegovine.
Tekst „Varijacije“, autora Vladimira Arsenića, donosi književnu refleksiju na kompoziciju izvedenu na koncertu ansambla SA Sinfonietta, održanom 12. decembra u Umjetničkoj galeriji Bosne i Hercegovine. Ekfrastički tekst pokušava da rekreira umjetničke oblike kojima su se bavila muzička djela i da prenese njihove dominantne izražajne elemente – čas kroz narativnost, čas lirizam ili slikovitost jezika. U cjelini, on odražava osjećaj jedinstva emotivnog i intelektualnog doživljaja koji je muzika inspirisala.
Dečak svira klavir.
Neko je zapisao da dečak svira klavir ispred sobe u kojoj je čovek koji ne može da spava.
Možda je istina, niko se tačno ne seća tog događaja.
Neko je zapisao da nije moguće sećati se događaja od pre šezdeset godina u kojem dečak svira klavir u predsoblju bogatog insomničara.
Možda ti ljudi imaju imena, ali ona su nebitna za ovu priču, ako je ovo priča.
Neko je rekao da je priča o dečaku koji svira klavir ispred sobe bogatog grofa, ambasadora Carske Rusije u Saksoniji nepouzdano sećanje osobe koja je priču čula i zapisala šezdeset godina kasnije, u trenutku kada su svi i dečak, i ambasador, i kompozitor uveliko mrtvi.
Možda je sećanje sve što nam ostaje.
Neko smatra da je činjenica da su svi akteri ove priče, koja možda i nije priča, uveliko mrtvi, apsolutno nebitna, jer ono što je ostalo iza njih je veće i značajnije od svih njih, a klavir se svakako raspao ili je prodat ili je sekirom pocepan i založen kao ogrev, a njegove žice zarđale, pretvorile se u prašinu, finu i crvenu, kuća u kojoj je ležao ambasador-insomničar odavno ne postoji, na njenom mestu je sada moderna zgrada od stakla i čelika, premda je na istom mestu bila garaža zaprežnih vozila koja je kasnije pretvorena u vatrogasnu, ali je ta zgrada tokom Drugog svetskog rata stradala u bombardovanju, a što se tiče četrnaestogodišnjeg mladića, on je umro, ne sačekavši punoletstvo jer takvo je bilo vreme, nije bilo antibiotika i ljudi su umirali naizgled ni od čega.
Možda se sada priča širi u neočekivanom pravcu.
Neko smatra da je štura, nepouzdana informacija o dečaku od četrnaest godina, koji u to vreme možda i nije smatran dečakom, iz koje su potekle priče o, na primer, zgradama u Lajpcigu, o na primer, Carskim Ambasadorima, o na primer, starim klavirima koji su propadali jer su drvo od kojeg su napravljeni napali crvi, ili neka sasvim druga koja će možda biti ispričana, sasvim dovoljna kao zametak priče, kao prapriča, prvobitna priča koja doduše nije mogla da bude ispričana među homo sapienisma u praistoriji jer klavira nije bilo, ali nekakvih instrumenata sasvim izvesno jeste, muzika je, kao što znamo, starija od svih nas, ali je narativ mogao da bude izmišljen početkom devetnaestog veka kada je većina stvari u koje danas verujemo zapravo izmišljena.
Možda je priča postala sedmoglava hidra s logorejom.
Neko smatra da je uvođenje poređenja iz klasične mitologije odličan način da se skrene pažnja s potencijalne priče o maltretiranju dečaka i mladih muškaraca koje je možda Carski Ambasador sprovodio sistematski i svakodnevno ne samo u Lajpcigu nego i u drugim mestima u kojima je boravio kao što su Vajmar, Drezden, Cvikau, Altenburg, Frajberg, terajući ih ne samo da mu sviraju u predsoblju dok on pokušava da zaspi, nego i da mu donose i odnose noćnu posudu, da ga češkaju po leđima i ćelavoj glavi koja bi se uparila pod perikom, da mu zvižduću i pevaju na uho, da mu menjaju znojave perine, da pale mirisne štapiće i trave, da škrope sobu velebiljem i bosiljkom, da mu menjaju jastuke čim vide da se meškolji, da ga umivaju i tapkaju po čelu i obrazima gazom natopljenom kamilicom, da mu masiraju stopala, da mu trljaju podlaktice, da ga presvlače i menjaju mu noćnu kapu, dok je dečak, onaj s početka priče svirao klavir, tiho da tiše ne može biti, od piana ka espirandu.
Možda je vreme da saznamo šta se zapravo dogodilo.
Neko kaže da je naivno verovanje da postoji događaj, zapravo, možda događaj postoji ali naša su čula i mozak premali da bi obuhvatili sve ono što jedan događaj jeste, odnosno sve ono što se u jednom događaju događa; recimo, kad kažemo dečak svira klavir, mi vidimo dečaka u razdrljenoj beloj košulji kako svojim dugim prstima pritiska dirke klavira, bele i crne, kako mu se glava trese u ritmu koji je partitura nametnula, kako mu noge pritiskaju pedale da bi dobio željeni zvuk, ali u isto vreme dok dečak svira klavir u susednoj sobi Carski Ambasador se prevrće po krevetu ili ga je upravo zasvrbela podlatkica, ili je pod glavu stavio još jedan jastuk i podigao trup kako bi bolje čuo baš ovaj deo kompozicije, jer sinoć dok je dečak svirao, a bio je umoran pošto nije dovoljno spavao, on za razliku od Njegove Ekselencije nije insomničar, štaviše ima zdrav san četranestogodišnjaka, baš na tom mestu je pogrešio i morao je da se vrati dvaput, triput na isto mesto, baš ono koje mu je zadavalo najviše glavobolje i dok je vežbao, te budući da se vratio, pritisnuo je dirke klavira mnogo snažnije nego što je potrebno, na tom mestu u partituri jasno je naglašeno da se svira tiho, a Carski Ambasador je poskočio u svom rakošnom krevetu s baldahinom, trgao se kao da ga je ubo komarac, sve ovo, a i mnogo više, deo je događaja jer se događa istovremeno, a različite perspektive imaju različite vrednosne poglede na istu stvar, jer dok jednom ne svane, drugom ne omrkne, kako lepo kaže narod, a radi se o istom trenutku u kojem je nekom postalo bolje, a nekom drugom mnogo lošije u odnosu na prethodni period, kada je, na primer, Njegova Ekselencija, dok je bila ambasador u Pruskom kraljevstvu, obitavajući u lučkim gradovim poput Danziga ili Kenigsburga mnogo bolje spavala pod uticajem slanog vazduha i ishrane bogate zdravim proteinima koji se nalaze u ribljem mesu, a da ne govorimo o ostalim dečacima koji su prisutni u sobi, često nevidljivi iza teških damastnih zavesa krvavo crvene boje na kojoj Njegova Ekselencija insistira jer voli pozorište i dobro upijaju svetlost i zvuke, od kojih je jedan sasvim izvesno u priličnom problemu jer mu se strašno kija, ali ne sme jer ukoliko kine prekinuće krhki dremež Carskog Ambasadora, i on će narediti dvojici kršnih vojnika u svojoj pratnji, koji se zovu Boleslav i Kžištof, Poljaci su, i nemilosrdni, da četranestogodišnjeg dečaka vežu za stub srama koji se nalazi u zadnjem dovrištu palate i ogolivši mu leđa i tur odvale mu dvadeset i pet udaraca bičem, dok Njegova Ekselencija, koja možda i nije tako rđav čovek, nego je to postala zahvaljujući dugotrajnoj insomniji, ne kaže da je dosta, negde kod devetnaestog udarca, sve ovo, dakle, podrazumeva jedan događaj za koji niko ne može da utvrdi da se zaista dogodio, ali, kako rekosmo, to i nije bitno, ako je iza tog događaja ostalo nešto.
Možda da nam se kaže šta je ostalo iza događaja, ako ne on sam. Neko kaže da iza događaja koji je nepojmljivo komplikovan, ili, pak, sasvim jednostavan, šta je jednostavnije od dečaka koji svira klavir, nije ostalo ništa osim priče o njemu, koja možda i nije priča baš o tom događaju, nego priča o stidu jedog mladog momka išibanog pred sluškinjom koju je voleo, negde u Lajpcigu ili Vajmaru ili nekom drugom gradu u osamnaestovekovnoj Saksoniji, priča o tome kako je bilo u puritanskom društvu kad te devojka u koju si zaljubljen vidi poniženog, a možda su baš njene suze, koje je lila sažalivši se na svog prehlađenog udvarača, naterale Njegovu Ekselenciju da stane kod broja devetnaest i kaže Boleslavu i Kžištofu da je dosta, upravu u trenutku kada je njima počelo da se sviđa i kada je osetljiva koža četrnaestogodišnjaka na kojoj su bili vidljivi prištevi nastali od neuhranjenosti i nehigijene, karakteristični za vreme kada se priča o ovom događaju, za koji ne postoji pouzdana informacija da se ikada desio, ali priča se događa, stvarnija je od mogućnosti zbivanja, počeli da pucaju pod bičem od upletene konjske dlake, iste one koja služi za strunjenje gudala kojima četiri devojke večeras, u prostoru koji se čini da ne pripada nijednom vremenu, iako je vreme sve što imaju, a prostor je nebitan, gotovo da bi to mogla da bude Saksonija sredinom osamnaestog veka, a može da bude i današnja Bosna i Hercegovina, grad Sarajevo, sala Cvjetko Rihtman, kome je bitno neka proveri, kome je do verovanja neka veruje, prevlače gudalima preko žica na violinama, violi i violončelu izvodeći muziku, ostalu iza one noći, koja se možda nije dogodila, u kojoj je Carskog Ambasadora uspavljivao četrnaestogodišnji dečak koji se zvao Johan Gotlib Goldberg za koga je Johan Sebastian Bah napisao trideset varijacija na ariju.
